У башти крај реке седи сама,
Лепо обучена, насмејана дама.
Лице јој је још увек без бора,
Иако ретко има тренутке одмора.
А уколико ухвати који минут слободе,
Она дође, баш овде, у башту крај воде,
Ужива у природи, посматра роде,
Али иако јој ти тренуци врло годе,
Уместо да се опусти, она размишља о нама,
Јер та дама је наша мама.
Која и у тренуцима највећега мира,
Стрепи, брине да јој ко децу не дира.
За њу нема ништа лепше, Но када је уз нас- миле,
И то јој не могу заменити ни природне идиле.
Ми то знамо и њену љубав осећамо,
Да нам пуно значи увек је подсећамо,
Јер све у животу иде нам по плану,
Док уз нас имамо такву маму.

*песма је објављена у Лексикону савремених песника бивше Југославије, 2015.

DSCF1081

Фотографисано на Макишу, 2014.

Advertisements