Pretraga

Maja pise srcem

Kategorija

Vesti

Promene u školstvu iziskuju i promene u društvu

Stalno se žalimo kako naš Beograd više nije beo grad. Žalimo se što  nam reke više nisu za kupanje, što javni prevoz liči na prevoz stoke što po mirisima što po čistoći prozorskih stakala… Žalimo se. Malo je onih koji preduzimaju nešto da bi nam bilo bolje. Povlačimo se u sebe govoreći da mi ne možemo ništa promeniti.  Zamislite kada bismo svi govorili sebi da baš mi možemo doprineti da naše okruženje bude čistije i lepše. Ono bi zaista i postalo takvo. Počnimo od sebe, dajmo primer mladima. Šteta što ovog septembra ni jedan razred nije položio đaču zakletvu iz davne 1914. godine, iz godine kada su deca doživljavala učitelje kao autoritete i zaklinjala se da će uticati pozivno na svoje okruženje. Šteta što su ovoga septembra mališani pošli u školu uz priču o zvezdama rijaliti programa umesto o lektirama koje su iz radoznalosti čitali tokom raspusta. Možemo li da promenimo ovakvo stanje u koje smo zapali? Možemo li da vratimo nekadašnji šarm našem Beogradu?

Možemo – počnimo od sebe!

Za početak podsetimo se stare đačke zakletve i negde u sebi zakunimo se da ćemo poštovati njena načela.

12717682_1222145837812971_5086328519595818623_n

Pozdrav do narednog  čitanja,

Maja.

Vest – U Belgiji umesto pokemona jure knjige

Резултат слика за knjige                                                                     * Slika sa interneta

Inspirisana igricom „Pokemon Go“, direktorka jedne belgijske osnovne škole razvila je igricu u kojoj učesnici umesto za crtanim monstrumima, tragaju za knjigama.

Dok su lovci na pokemone koristili GPS i kameru mobilnog telefona, Avelin Gregoar je smislila igricu za koju je potrebno pristupiti grupi na Fejsbuku „Knjigolovci“ (Chasseurs de livres), prenosi Rojters.

Kad igrač pročita knjigu, „oslobađa“ je i vraća u svet, slika je i tu sliku postavlja u grupu na Fejsbuku, i nagoveštava mesto na kojem je knjiga skrivena.

Inspirisana Nintendovom igricom, direktorka škole kaže da je ideju za novu varijantu lova dobila sređujući svoju biblioteku, u kojoj nije bilo više mesta za sve knjige.

Iako je igra „knjigolova“ počela tek pre koju nedelju, u Gregoarinu grupu na Fejsbuku prijavilo se više od 40.000 ljudi.

Među knjigama koje igrači kriju ima svega – od dečjih knjiga do horor romana Stivena Kinga.

Da bi sve dobilo na modernijem pristupu, Gregoarova sada želi da ode i korak dalje – pravljenjem aplikacije za svoje „knjigolovce“.

Izvor: sinhro.rs

Poruka nama i našim olimpijcima!

Dan,noć, po prvi put u životu svesku zamenih sa televizorom, a olovku sa daljinskim upravljačem. Naši sportisti morali su da se bodre! Doduše preko malih ekrana kada većina, nas,  njihovih sunarodnika, može samo da sanja da će ikada u životu videti Rio.

Znali su oni da smo uz njih čak iako nismo fizički prisutni na mečevima. Znaju dobro odakle potiču i kolike su mogućnosti naroda zemlje čije boje brane. Osetili su da je cela nacija uz njih, osetili i POBEDILI!

Osvojili su osam medalja, osam velikih medalja. Njihove medalje su utoliko veće ukoliko se uzmu u obzir uslovi njihovog treniranja i mogućnosti zemlje iz koje dolaze.

Sme li iko da se ljuti na košarkaše što nisu pobedili Amerikance u borbi za zlato? Zamislite samo koliko podneblje obuhvata Amerika a koliko Srbija, Amerika ima profesionalnih košarkaša skoro koliko Srbija stanovnika! Uporedite samo koliko puta su naši sportisti trenirali u salama koje prokišnjavaju,  na terenima koji nemaju uz sebe toalet i svlačionicu, a koliko njihovi! I zašto se samo Amerikanci ne podvrgavaju doping kontroli? Zašto čak i na olimpijskim igrama ismejavaju ceo svet?

Srbija nema pravo da se ljuti ni na Đokovića što nije stigao do finala, svakome se desi da u nekom momentu na poslu ne bude najbolji. Zašto zaboravljamo da je i on samo čovek? Zašto se lako kitimo njegovim rezultatima, govoreći da smo MI  najbolji na svetu u tenisu, a potom sa istom lakoćom okrećemo glavu od onog koji je  zapravo najbolji? Zašto i tada njegov neuspeh ne doživimo na isti način, na onaj koji kaze  „****  ** MI nismo prošli, nema veze, idemo dalje“? Zar ne bi trebalo da ako smo uz nekog dok mu dobro ide, budemo uz njega i kad padne? No ipak ovih dana čuju se osude, to govori o nama, kakvi smo ljudi postali. Dozvoljavamo sebi da uprkos svim svojim ne savršenostima kritikujemo bolje od nas.

Novaka danas niko i ne spominje, košarkaše kritikujemo zbog prevelike razlike, a veličamo Tiću i Davora, one za koje do juče nismo ni znali da postoje, jer do danas ni ti sportovi kao da nisu postojali za nas kao pojedince i državu uopšte. Isuviše se ulaže u fudbal, košarku, tenis poslednjih godina, dok se ostali sportovi ne vide… nadam se da će se uspehom ovih mladih ljudi to promeniti! I da neće doživeti da ih jednoga dana njihova nacija popljuje zbog nekog kiksa onom jačinom kojom ih sada veliča.

Raspisah se, ne stigoh još ni da se dotaknem odbojkašica, vaterpolista, kajakaša, košarkašica… a iz susedne sobe već me doziva možda baš budući olimpijac, stoga odoh da mu se posvetim, a svim našim sportistima želim da poručim jedno veliko BRAVO!

BRAVO što predstavljate Srbiju na pravi način! BRAVO što se trudite i kada nemate uslova za rad! BRAVO što nam ne zamerata kada se ponašamo kao da smo svi stručnjaci u vašem poslu! BRAVO što predstavljate pravi primer za ovu našu decu, naše buduće olimpijce, iako se država trudi da ih odgaja na farmi i u kući velikog brata!

BRAVO!

Резултат слика за doček olimpijaca

Четири православне цркве гореле на Ускрс

Више о овом догађају који је уздрмао свет, читајте у новинама, јер ја заиста немам речи, све што могу да кажем је…

DSCF2859 - Copyфотографија: приватна архива

Svetski dan knjige i autorskih prava

Svetski dan knjige i autorskih prava obeležava se 23. aprila svake godine. Odluka o obeležavanju Svetskog dana knjige i autorskih prava doneta je na Generalnoj konferenciji UNESKO-a održanoj u Parizu 1995. godine.

Први књижевни маратон!

13006603_993171247426247_8893740094114855418_n

Izvor: facebook.com/beogradskicitac

O ubistvu pevačice i novinarima

Sedim na terasi, pijuckam kafu i uživam u prelepom prolećnom danu. Ne dugo, jer čitajući jutarnje vesti ubrzo nailazim na vest koja me je ovih dana potresla. Raspoloženje mi se osetno menja. Varira od osećaja sažaljenja pa sve do osećaja gađenja. Gade mi se ljudi kojima je dozvoljeno da pišu vesti, sami rekonstruišući  zločin, jureći lajkove, nazivajući sebe profesionalcima. Dokle?

Žao mi je ubijene pevačice, ali nje više nema. Srećom ne može da čuje ko sve ovih dana ispira usta pričom o zločinu, no njena ćerka može, ima li ko obzira prema toj devojčici koja je ostala bez majke? Istina, ovaj zločin nas je sve potresao, jer nije jednostavno znati da je tako lako izgubiti život, monstruoznim postupkom, u Beogradu. Međutim da se već nakon nedelju dana snima emisija sa rekonstrukcijama celog događaja, i intervjuima njenih najbližih? Svi koji smo izgubili najdražu osobu znamo da bi nam bilo izuzetno teško da u tako kratkom vremenskom periodu gledamo emisiju takvog sadržaja o njoj. I sva ta štampa… da li ste čuli da muž pevačice ima KOVOCIJENT inteligencije 150? Ne, nije greška u kucanju, ova reč se provlači kroz tekst nekoliko puta.

Zaista je žalosno što je novinarima (čast izuzecima) postalo bitnije koliko će postova okačiti, i na koji će sve način objaviti istu vest, ne birajući sredstva, ne proveravajući informacije, ne obazirući se da li će time nekome naneti još veću patnju, umesto da uzmu knjigu „Pravopis srpskog jezika“ i malo porade na sebi!

 

Blog na WordPress.com.

Gore ↑