Čekajući Zubić vilu

      Ležim u krevetu. Vrpoljim se. Ne mogu da spavam. Danas mi je ispao prvi zubić. Odrasli su se oduševili, čak su se više obradovali nego onomad kada sam naučio da vozim bicikl na dva točka bez njihove pomoći. Odrasli su zaista čudni ponekad.

Meni nije bilo ni malo drago kada mi je mama iščupala zubić sa ljubičastim koncem. Umalo nisam zaplakao, kada sam uvideo da moj zub nije više u ustima već u maminoj ruci i da se neće nikada ponovo vratiti u usta. Pa kako ću sada da jedem? Zašto je morao da ispadne? Da li je to zbog slatkiša? Ako je tako od sutra ni jednu bombonu neću uzeti, da sačuvam zube preostale. Zasuo sam mamu pitanjima. A onda mi je mama ispričala priču. Priču zašto zubić mora da ispadne. Priču o Vilinskom gradu i maloj Zubić vili koja će uzeti moj zub u toku noći.

Nisam joj poverovao. Pa zar ne kaže i ona sama da sam veliki da verujem u bajke? Zašto bi poverovao u ovu? Uostalom mome dedi su skoro svi zubi već ispali pa nikada nije upoznao vilu, niti je ikada zatekao novčić umesto zuba pod  jastukom. Ipak ne mogu da spavam. Samo se pretvaram da sam zaspao. Čekam. Možda vila zaista dođe.

Negde oko pola noći začuo sam šuškanje. Bojao sam se da otvorim oči. Nisam želeo da uplašim vilu. Mama kaže da su one mnogo lepe, u svetlucavim haljinicama, sa mekim krilima i osmehom na licu. Želeo sam da je vidim. Čekao sam da uzme zubić pre nego što je pogledam, da ne pobegne bez moga zuba. Ne znam šta će joj dečiji zubići. Mama kaže da ona od njih pravi razne objekte u svome čarobnom gradu. Koristi zube umesto cigle. Cigle su prevelike za njen grad. Nacrtaću sutra Vilinski grad. Voleo bih da mogu poći sa vilom da ga vidim, ali ne želim da je uplašim. A ne bi ni stao u njega. Osećam kako mi mrda jastuk i izvlači zub. Čudno, miriše kao moja mama. Šuška. Prilično je jaka kada može tako da mi podigne glavu i zameni zubić novčićem. Kako li izgleda? Čujem je da polako izlazi iz sobe. Hoda. Zar ne bi trebalo da leti? Odlučujem da je pravo vreme da provirim. Lagano otvaram oči, škiljim i ugledam vilu. Najlepšu od svih vila. Moju mamu. Zato je tako lepo mirisala. Smešim se, zatvaram oči i tonem u bezbrižan san. Ipak ću sutra nacrtati Vilinski grad. Neka mama misli da sam joj poverovao. Uostalom istina je. Moja mama ima svetlucave haljine, osmeh na licu, nekada mislim da ima i sakrivena krila jer čim mi nešto zatreba ona za čas dođe do mene gde god da se nalazila. Ima sigurno i čarobne moći jer uvek učini da svaka rana brzo zaraste, a nije bolelo ni kada mi je iščupala zubić. Ona voli decu, baš kao što mi je pričala da ih vole vile. I najsrećnija je kada provodimo dan u prirodi.

O da, moja mama je vila. Dobro možda ne baš Zubić vila, ali sigurno se poznaju, pa će joj mama dati moj zub za izgradnju parka za malene vile. Osećam kako mi san nadolazi, dok mi osmeh ne silazi sa lica jer imam posebnu mamu. Moja mama je vila!

Autor priče i sajta: Maja V.